Iako ga je majka savetovala da se školuje, a ne da nastavlja porodični zanat, obzirom da je isti jako težak i zahtevan, Stevan je ipak odlučio da krene putem svoga pradede, dede i oca. U trenutku kada je preuzeo firmu 1985. godine, imali su troje zaposlenih i svoje proizvode uglavnom prodavali na vašarima. Stevan je brzo shvatio da mora da promeni neke stvari, kako bi unapredio svoje poslovanje.

Nije bilo ni malo lako, obzirom da je njegov deda i dalje smatrao da stvari treba raditi na način na koji su oduvek rađene, a posebno teško mu je bilo obzirom da je jako brzo, nakon što je preuzeo firmu, ostao bez oca, koji mu je bio značajna podrška. Ipak, Stevan, uz pomoć svoje supruge Vesne, uspeva da promeni način same prodaje proizvoda, proširuje proizvodnju, povećava broj radnika, tako da polako počinju da sarađuju, prvo sa marketima u Srbiji, a danas 80% svoje proizvodnje plasiraju na tržišta Francuske, Nemačke, Švajcarske, Slovačke, Slovenije, itd. Ono što se nikada nije promenilo je kvalitet proizvoda, koji je ostao nepromenjen od nastanka firme, tako da se proizvodi i danas rade ručno i po porodičnoj recepturi.

Priča o preduzetništvu iz ugla jednog izvanrednog čoveka, zanatlije koji u sebi nosi tradiciju dugu 107 godina, o važnosti porodice, neminovnim promenama, izduvnim ventilima i resetovanju, novoj porodičnoj generaciji, koja polako uvodi novine u samo poslovanje i još mnogo toga što je Stevan naučio od svojih ličnih, ali i iskustava koja sežu u daleku 1911. godinu.

Po završetku studija španskog i francuskog jezika Mila radi na prevodilačkim poslovima, taj posao je dovodi i do rada za UN, ali je ipak u sebi osećala da to nije ono što je kompletno ispunjava i čini srećnom.

Igrom slučaja, na sajmu u Italiji, gde odlazi da pomogne prijateljima oko prevođenja, lutajući halom dolazi u kontakt sa katalozima o materijalima koji se koriste u izradi kozmetike, i sva ta mogućnost stvaranja i kombinovanja istih, kako bi se dobio krajnji proizvod, je istog trenutka fascinira.

Donosi odluku da je to što zaista želi da radi i započinje svoju preduzetničku avanturu 1996. godine, u vreme kada ništa nije izvesno, kada ona sama ne zna apsolutno ništa o vođenju kompanije, vozeći se po Srbiji sa kartonskom kutijom svojih proizvoda i idući od radnje do radnje, pokušavajući da dobije svoju prvu porudžbinu.

Priča o stvaranju našeg najpoznatijeg kozmetičkog brenda, ekonomskim priručnicima „for dummies“, o tome koliko je bitan inat, parkingu za plakanje, vožnji autoputem u kontra smeru u Makedoniji i lutanju putevima Federacije u vreme ratnih godina, a sve kako bi se došlo do novog kupca, radovanju koje i danas postoji kada vidi da neko kupuje njen proizvod, ali i onom najvažnijem, putu i lekcijama naučenim na njemu, od toga kako od neispinjenosti, koju u jednom trenutku osećate, doći do toga da iz vas sija zadovoljsto i sreća, zbog onoga što radite.

Izuzetna priča jedne izuzetne dame, iz koje ćete moći da naučite pregršt toga, a za šta je njoj trebalo više od dve decenije da do toga svega dođe!

Marija Ignjatović je suvlasnik i direktor „Novitas Consult“-a, firme za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, koja je jedan od pionira socijalnog preduzetništva u Srbiji.

Obzirom da su joj roditelji imali firmu, od malih nogu je bila uključena u funkcionisanje iste. Nakon završenog Ekonomskog fakulteta u Beogradu, vraća se u rodni Šabac i ovaj put i zvanično uključuje u rad porodične firme.

U toku 2011., na predlog svoje majke, počinje da razmišlja o osnivanju „Novitas Consult“-a. Trebalo je dve godine da se ispune svi administrativni uslovi, te 2013. firma zvanično počinje sa radom. U početku, Novitas Consult je uglavnom poslovao oslonjen na porodičnu firmu, ali nakon što je ista preuzeta od strane druge veleprodaje, Marija je bila prinuđena da sa svojom firmom u potpunosti izađe na tržište. Sve to nije bilo ni malo jednostavno, pa je Marija bila prinuđena da nauči nove veštine, kako bi firma prvo opstala, a zatim i napredovala .

Nakon prebrođene krize, a sve zahvaljujući novostečenim znanjima i veštinama, Marija dobija nekoliko značajnih nagrada, „Cvet uspeha za ženu zmaja“, regionalnu nagradu za Srednju i Jugoistočnu Evropu „Stvaratelji za stoleća“, a 29.11. će predstavljati Srbiju na regionalnom takmičenju „Veuve Clicquot Business Woman Awards“ u Ljubljani.

Priča o malo drugačijem preduzetništvu, drugačijoj perspektivi i načinu poslovanja, ali svakako sa vrednim lekcijama, koje je Marija Ignjatović morala da savlada, kako bi stigla ovde gde je danas.

Nakon početnog zaposlenja, koje ga je vodilo i do Iraka, gde je radio na velikim projektima, 1992. godine odlučuje da pokrene svoju firmu. Posle prvih godina rada, gde su se uglavnom bavili sklapanjem osvetljenja i prodajom, bombardovanje 1999. godine ih primorava da pokrenu svoju proizvodnju, obzirom da su ostali bez mogućnosti uvoza robe, a sve to od mašina koje su tada sami sklopili.

Od skromnih početaka. Buck je postao kompanija koja je u samom svetskom vrhu, što se tiče svoje industrije. O tome svedoče i mnoge nagrade koje su dobili svih ovih godina. U 2009. godini su dobili Red dot nagradu za dizajn (pandan istoj bi bio filmski oskar), a 2011. su dobili nagradu „Good Design Award“ koju dodeljuje Čikaški muzej arhitekture i dizajna za izvrstan dizajn, za tri svoja proizvoda. Te godine je pored njih takve tri nagrade dobio još samo Apple.

Kako je tekao razvojni put kompanije, koje su naučene lekcije na tom putu, saveti za mlađe generacije, kao i još mnogo toga, od čoveka koji je među najboljim preduzetnicima koje naša zemlja ima.