Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma sa glumicom i aktivistkinjom Bojanom Novaković, koja je govorila o snazi ljudi koji su se udružili. Bojana je govorila o događajima, pritiscima i snazi iza protesta „Rudnika neće biti“, o pritiscima sa kojima su se aktivisti susretali u prethodnom periodu i o načinima na koje se priča o Rio Tintu razvija u Srbiji.

Nakon što je razgovor sa Markom Gudejlom, profesorom sa Oksforda, odjeknuo u domaćoj javnosti, Stevan Filipović, srpski reditelj i voditelj Radar podkasta razgovarao je u Španiji sa prof. dr Martom Konde koja radi na Autonomnom Univerzitetu u Barseloni i na Univerzitetu u Kvinslendu u Australiji, kao dobitnica prestižne stipendije „Marija Kiri“.

Nakon što je stekla zvanje inženjerke poljoprivrede, specijalizaciju i doktorat je posvetila metodama otpora projektima rudarenja koji ugrožavaju prirodu širom sveta, gde se, po objavljenim radovima i naučnim projektima u kojima je učestvovala, izdvojila kao jedna od najvećih ekspertkinja za ovu oblast na svetu.

Filipović je u novoj epizodi Radar podkasta razgovarao sa njom pretežno o situaciji u Srbiji, odnosno o tome koliko su problemi sa kojima se suočavamo slični onima koji pogađaju druge narodi u sličnim situacijama, kao i o mogućim rešenjima.

Sagovornici su se na početku složili da zelena tranzicija sama po sebi ima dosta manjkavosti, te da je trenutni plan da se isti model nastavi, samo da promeni ruho. Odnosno, da se suštinski ništa neće promeniti jer suštinske promene zahtevaju cenu koja mora sa se plati.

„Predloženo rudarenje u Srbiji će izazvati veliku štetu i razaranje. Ovo ne važi samo za Srbiju. Prosto ne postoji dovoljno minerala na svetu da bi podmirile potrebe ekonomskog modela u kom živimo. Jedini način da se izborimo sa ovim jeste da smanjimo ukupnu potrošnju energije na svetskom nivou, i tako smanjimo pritisak da mora da se rudari. Da, današnja tehnologija rudarenja je možda malo bolja, ali, i dalje – rudnik je rudnik. Šteta je neizbežna i ne postoji način da rudarenje bude ‘održivo’. To je oksimoron. Isto kao i ‘održivi razvoj’”, jasna je Konde.

Ona objašnjava veze, odnosno uticaje rudarenja na poljoprivredu, ekologiju, pa i kulturu podneblja gde je planiran rudnik navodeći da je slučaj u Srbiji već viđen scenario.

„Nažalost, postoji značajna korelacija između plodnosti zemlje, reka, kulturološkog značaja nekih prirodnih celina i rudarenja. Najčešće su upravo to mesta gde se nalaze rude koje su potrebne i gde rudarske kompanije dolaze da kopaju. Ono što se desilo u Srbiji je već viđen recept. Korporacija dođe, pokuša da otvori rudnik, dese se protesti, a onda se oni primire i čekaju. U međuvremenu ulažu u razaranje svih pokreta otpora, i onda pokušavaju ponovo“, dodaje Konde.

Filipović je podsetio sagovornicu da je u Srbiji jedinstvena situacija u svetu jer se iskopavanje rude planira usred plodne zemlje te apostorfirao da nam “oni (Rio Tinto i vlast) obećavaju da razvijaju nove procese, i da će šteta biti minimalna”. “To jednostavno nije istina“, kratko i jasno odgovara Konde.

Konde u razgovoru ilustruje i modus operandi po kojem velike korporacije otvaraju sebi put ka rudarenju navodeći da je u središtu svega – novac.

„Ono što korporacije rade jeste da kupuju, bilo zemljište, kuće, bilo ljude… Ili ih kupuju ili im ponude poslove sa velikim platama. Na ovaj način se u epicentru rudarenja prave podele između meštana. Tu su i političari koje kupuju. A vi ste u Srbiji dobro krenuli sa velikim protestima i direktnim odbijanjem. To je najbolji način. I dobro bi bilo da uspete pre nego što se rudnik otvori, jer, jednom kad se otvori, stvari postaju komplikovanije“, podvlači profesorka.

Sagovornica je povukla paralele sa situacijom u Kataloniji, ali i širem sveta navodeći da ni u Srbiji situacija neće biti bolja.

„Mi u Kataloniji imamo rudnik, i na kraju se ispostavilo da rudarska kompanija neće da plaća čišćenje reke od toksičnih hemikalija, tako da se to finansira narodnim novcem. Imamo dve ogromne rafinerije za prečišćavanje vode u periferiji Barselone, i to sve mi finansiramo, kompanija je jednostavno odbila. Ako se to dešava u Barseloni, u Japanu, Africi mnogo više, dakle, dešava se svuda isti obrazac. I ko na kraju disproporcionalno profitira? Rio Tinto. Šta će od toga da dobiju ljudi u Srbiji. Pa, neki možda dobiju posao, i to je uglavnom to“.

U novoj epizodi Radar Foruma mišljenja su ukrstili redovni profesori Ekonomskog fakulteta u Beogradu – izazivačica Danica Popović i njen gost Dejan Šoškić, bivši guverner NBS.
Danica Popović, poznata po analitičnosti, otpočela je debatu pitanjem kako je došlo do promena u globalnoj ekonomiji, odnosno, zašto se povlačimo iz otvorenosti koja je bila temelj ekonomskog rasta, a što u konačnici preti zatvaranjem privrede?
Šoškić je istakao da su vrednosti koje su krasile zapadni svet polako počele da se napuštaju, čak i od strane onih zemalja koje su te vrednosti najviše zagovarale. On ukazuje na zabrinjavajući trend odstupanja od principa slobodne trgovine i poštovanja međunarodnih pravila, što dovodi do destabilizacije globalne ekonomske strukture.
“To je zbunjujuće i po pitanju slobodne trgovine, i po pitanju vladavine prava, poštovanja međunarodnih sporazuma…”, ukazuje Šoškić.
Popović je naglasila značaj institucionalne stabilnosti navodeći da privreda ne bi trebalo da trpi usled političkih promena.
“Mnoge stvari moraju da se rade na odgovarajući način zarad dobrobiti građana nezavisno od toga da li je jedna ili druga politička opcija na vlasti. To je nešto što krasi jednu vrstu stabilnosti i građansko društvo. Neke stvari i vrednosti se postavljaju i doživljavaju od strane građanstva kao nepromenljive konstante u jednom organizovanom društvu. To ne zavisi od slobodne volje, da ne kažem hira – mislim da je to adekvatniji termin za ponašanje pojedinih političara koji misle da mogu naglo i mnogo svojim uverenjem, svojom ličnošću i nekom svojom energijom da menjaju. Dobre države to ne trpe i dobar sistem uvek treba da kanališe političare u pravcu održavanja kvalitetnih vrednosti koje su prethodne generacije ustanovile“, jasan je Šoškić.
Gosti Radar Foruma kritikovali su sa ekonomskog stanovišta i sankcije Rusiji, osvrnuli se na ulogu dolara i SAD-a u trenutnim globalnim odnosima, kao i na sve veću prisutnost Kine. Takođe su se dotakli i pitanja kompetencije kadra u Narodnoj banci Srbije i kako ona utiče na ekonomsku politiku zemlje.
Više na radar.rs.

Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma, sa Milicom Lupšor, aktivistkinjom i radnicom iz Udruženja za radna prava žena Roza. Milica je govorila o svom višedecenijskom iskustvu na tržištu rada, radu na crno i ostalim načinima na koje poslodavci zloupotrebljavaju radnika, ali i o višedecenijskoj borbi za dostojanstven rad, o načinima na koje fabrike po Srbiji ugrožavaju osnovna ljudska prava radnika, o iznurivanju, izrabljivanju, uskraćivanju plate koja je dovoljna za život, ali i mobingu kao gorućem problemu.

U poslednjoj epizodi Radar Foruma u kojoj je izazivač bio advokat Sead Spahović, gost je bio Vukašin Milićević, bivši profesor sa Bogoslovije. Njih dvojica razgovarali su o ulozi i uticaju religije na društvene i političke odnose na Balkanu.

Spahović je na početku želeo da razjasni da li je pomirenje u regionu moguće bez praštanja, a praštanje bez kajanja?

“Pravo pomirenje nije moguće bez pokajanja i spremnosti da se oprosti, a opet, pokajanje i praštanje nisu mogući bez spremnosti da se prihvati odgovornost. Ako posmatramo i hrišćansku tradiciju, i tradicije koje njoj prethode, jevrejske i helenske, u stvari je reč o jednom veoma aktivnom stanju duha. Metanoja je zapravo promena načina mišljenja koja treba da dovede do konkretne promene u postupcima. Dakle, nema nikakvog pokajanja i praštanja bez konkretnih dela. Simbolički činovi i aktovi jesu važni, ali oni apsolutno postaju isprazni ukoliko to ne dovodi do promene u načinu postupanja”, kaže Milićević.

Govoreći o paradoksalnim situacijama gde kriminalci nose krstove oko vrata ili “trče u džamiju pet puta”, Milićević kaže da se zapravo radi o maskiranju stvarnog karaktera pozivanjem na religijski autoritet.

On je kritikovao i SPC navodeći da se ona danas “nažalost sistematski brendira pozivajući se na sporno nasleđe”.

“To je nešto čega se zapravo treba stideti. Imate kanonizaciju vladike Irineja Ćirića bačkog zajedno sa mučenicima iz Novosadske racije. Za vreme te iste racije, taj vladika Irinej, koji jeste bio značajna ličnost pre rata po mnogo čemu, on jeste spasavao neke ljude… Ali on jeste bio praktično Horitjev intimus. On za to vreme dok oni bacaju Srbe pod led, poziva narod da ostanu verni tim mađarskim vlastima i da ne podležu provokacijama kojima ti banditi hoće da se bore protiv okupacije i šire, misleći na komuniste. I to izjednačavanje je veoma sporno”, ističe Milićević.

Sagovornici su se složili da se ovde promenio osnov na temelju kojeg je moguće artikulisati političku moć.

“To nisu više one univerzalne priče, već ovde sada imate polufeudalne elite i jedini način da zadrže moć, koja je i ekonomska i politička, jeste to da podižu tenzije”.

Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma sa advokatom Aleksandrom Petrovićem, koji je u javnosti poznat kao advokat koji je pro bono zastupao protestante, studente i novinare. Vodeći se iskustvom u parničnim postupcima, posredovanju i pregovaranju, Petrović je govorio o pravilima i važnosti debate, kao i problemima koji se dešavaju kad ona u društvu iščezne, o konfliktima i pravilima pregovaranja koji bi mogli da nam pomognu da u svakodnevnom životu izbegnemo stres, ali i mnoge nepotrebne sukobe.

U jedanaestoj epizodi Radar Foruma, izazivač Sead Spahović ugostio je publicistu Zlatoja Martinova, a njih dvojica osvetlili su složene teme iz perioda Drugog svetskog rata. Martinov ističe da savremeni istoričari selektivno koriste nemačke dokumente zaplenjene nakon pada Berlina, koji otkrivaju prijateljske odnose između Hitlera i Staljina, o čemu i piše u svojoj knjizi Treći rajh i SSSR (1939-1941), a koji su omogućili Hitlerove vojne uspehe na zapadu Evrope.

„Ako im je trebalo da se govori loše o Staljinu, što su i radili posle 1948, oni su koristili neke od tih dokumenata, a ako su govorili protiv Hitlera, opet su uzimali iste dokumente… ali niko nije sagledao celinu tih odnosa koji su od aprila-marta 1939, pa do 22. juna 1941. zapravo bili toliko prijateljski, nažalost, da su i te kako uticali na tok rata. Nikada Hitler ne bi tako lako osvojio u tom periodu i Holandiju i Norvešku i Dansku, Belgiju, Luksemburg, Francusku, najznačajniju evropsku demokratsku zemlju, da nije Staljin držao leđa Hitleru na istoku“, priča Martinov.

On je posebno istakao njihov tajni Pakt o nenapadanju koji je uključivao podelu interesnih sfera gde je Staljin insistirao na bazama na Dardanelima i Bosforu, kompletnoj kontroli nad Bugarskom, sve do Sredozemlja, što je, naglašava Martinov, za Sile osovine bilo neprihvatljivo.
Spahović je upitao i za razloge zbog kojih Srbi imaju averziju prema Zapadu. Martinov povezuje to s dugim periodima strane dominacije i različitim kulturnim uticajima, nasuprot građanskim nacijama Zapada koje su razvile svoj identitet kroz prosvetiteljstvo i Francusku revoluciju.

Sagovornici su se dotakli i tanke linije između ekstremne levice i desnice, te razloga Putinovog okretanja Aziji.

Za kraj, razmišljajući o trenutnim globalnim trendovima, sagovornici su izrazili zabrinutost za budućnost Evrope i sveta, poredeći današnje prilike sa onima iz predvečerja Drugog svetskog rata.
„Mi živimo sada u izvesnoj 1936/37, tu smo negde, i to je jako opasno, plašim se za budućnost Evrope i sveta“, kaže Martinov.

Više na www.radar.rs

Poslednja ovosezonska epizoda podcast-a pod zaštitom Međunarodnog PEN centra, „Dobar loš zao“ je tu!

Nenad Kulačin i Marko Vidojković su u prvom delu emisije razgovarali (opet) o litijumu, Brnabićkinoj vili i o napadu tabloida na naša dva div-junaka.

Gost je predsednik NUNS, Željko Bodrožić. Kako se ređaju napadi na novinare, Bodrožić bi mogao da bude gost svake srede. Predsednik NUNS govorio je otvoreno i bez pardona (po čemu je i poznat) o situaciji u kojoj se nalaze naši novinari, ali i o uzrocima i posledicama te situacije. Govorio je, dakle, o celokupnoj situaciji u zemlji, koja je temelj za šikaniranje nezavisnih kritičih glasova, ali je na koncu ispoljio zavidnu dozu optimizma kad je reč o budućnosti Srbije.

U Magarećem kutku videćete bizona. DLZ, samo na našem portalu.

U četvrtoj epizodi Radar podkasta sa Stevanom Filipovićem, autor je otišao u Oksford gde je posetio profesora antropologije Marka Gudejla. Povod za razgovor predstavlja ponovno aktiviranje planova Rio Tinta za otvaranje rudnika litijuma u Srbiji, pošto je prof. Gudejl proveo četiri godine istražujući kako se Bolivija – država sa najvećim rezervama litijuma na svetu – suočava sa pitanjima koja su sada pokrenuta i u Srbiji. Pre svega, da li treba pristupiti rudarenju litijuma i kakve su moguće posledice tog izbora.
Iako Bolivija i dalje nije započela industrijsku proizvodnju litijum karbonata (planiranog finalnog proizvoda Rio Tintovog rudnika), još 2017. godine je osnovala državno litijumsko preduzeće, koje ostvaruje saradnju sa stranim kompanijama.

„To je veoma različit pristup od uobičajenog izdavanja dozvole stranim kompanijama da vrše eksploataciju za određenu naknadu, koje onda iznose profit u inostranstvo. To što sada rade sa litijumom, prethodno su uradili sa prirodnim gasom, kada su 2006. godine nacionalizovali naftnu i gasnu industriju – što je bio prvi potez Eva Moralesa nakon što je izabran za predsednika. U narednih desetak godina, Bolivija je tako zaradila milijarde dolara i uspela je da dobar deo tih prihoda preraspodeli kroz socijalna davanja. Osnovali su nove fondove za trudnice, za studente… U Srbiji imate veoma drugačiji slučaj. Najveći deo profita ići će anglo-australijskoj kompaniji Rio Tinto, a ne narodu Srbije“, ukazao je Gudejl.

I dodao da, budući da se sedišta Rio Tinta nalaze u Londonu i Melburnu, to znači da novac neće čak završiti ni u EU. Ali postoje drugačiji ekonomski, kao i geopolitički razlozi zbog kojih je Evropa stala iza projekta – najveći evropski proizvođači automobila su najavili da će se prebaciti na proizvodnju električnih vozila, međutim, trenutno baterije za njih moraju da uvoze, pre svega iz Kine koja dominira tržištem. Zato, konstatuje Gudejl, i EU i evropske kompanije očajnički traže način da proizvode baterije na tlu Evrope. A to znači i da žele da se razreši politički konflikt koji je nastao u predelu Jadra, kako bi mogli da tamo počnu da proizvode litijum.

„Ono što slučaj Jadra čini neobičnim, čak i u globalnom kontekstu, jeste činjenica da je planiran u naseljenoj, poljoprivrednoj oblasti. Što nije ni nalik rudnicima litijuma u Zapadnoj Australiji, koji i dalje proizvode najveću količinu litijuma na svetu, a koji se nalaze u pustinjskoj oblasti. Poenta je da će to biti veoma jedinstven projekat, sproveden od strane kompanije koja nema rudnik litijuma nigde u svetu. Što znači da je mnogo toga eksperimentalno i postoje mnoga neodgovorena pitanja. Ali ono na koje mislim da već možemo da odgvorimo jeste da li će projekat naneti nepopravljivu štetu životnoj sredini? Mislim da je odgovor: aposlutno da“, kaže profesor Gudejl.

Gudejl je zaključio da se na neki način od građana u dolini Jadra, ako ne i cele Srbije, u ovom slučaju traži da se žrtvuju zarad dobrobiti Evrope, a glavno pitanje je da li je ta žrtva uopšte vredna.

U desetoj epizodi Radar Foruma stavove su ukrstili advokati Sead Spahović i Novak Lukić koji su pokušali da proniknu u kompleksne i često kontroverzne teme koje su oblikovale ratnu istoriju Balkana.
U svojoj karijeri, Lukić je bio branilac u nekoliko visokoprofilnih slučajeva pred sudom u Hagu, uključujući i slučaj Momčila Perišića, bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije.​ S druge strane, Spahović, kao renomirani advokat, je aktivno učestvovao u brojnim slučajevima vezanim za ratne zločine, te je poznat po svojim stavovima i javnim nastupima koji se bave pitanjima negiranja genocida.
Spahović je provocirao debatu pitanjem o legalitetu i legitimnosti Haškog tribunala navodeći da su sve vlade, i Miloševićeva i Koštuničina, sarađivale sa sudom, što Lukić nije osporio navodeći da za njega legitimitet nije upitan, jer nije ni za državu Srbiju.
Domaćin je dalje hteo da razjasni tumačenje presude Međunarodnog suda pravde o Srebrenici u kontekstu često zloupotrebljavanog termina „genocidan narod“.
„Izgleda ima nekih koji su tako protumačili. Apsolutno se nijednom rečju nigde ne pominje, uopšte pojam genocidan narod ne postoji. Postoji nešto što se korsti često kao „genocidna politika“, problem je genocidne države koja se ovde pominje u nekoj ravni Republike Srpske, da će onda Republika Srpska biti proglašena genocidnom republikom, a to je apsolutno protiv onoga što je sadržaj presude. MSP je rekao u svojoj presudi, posebno analizirajući taj prvi period, do Srebrenice, da nema nijedna, ni odluka, niti dokaz koji ukazuje na postojanje genocidne namere bilo kog lica iz vlasti Republike Srpske u tom periodu. Čak citiraju čuvenu odluku od šest strateških ciljeva Republike Srpske ‘92. godine. Znači, eksplicitno su rekli da Republika Srpska nije zasnovana kao genocidna tvorevina, a opet jasno poručili da su određeni članovi Glavnog štaba Vojske Republike Srpske izvršili genocid i onda posle iz toga proizilazi odgovornost države za konvenciju o genocidu, to je drugi deo priče“.
Sead se nadovezao pitanjem „šta je problem da to postane javna istina, zašto se stalno pumpa ta priča i ta paranoja, šta je osnov, odakle to dolazi?“.
„Iz želje da se stvori neprijatelj“, dodao je Lukić.
Više na www.radar.rs