Ko nije provodio noći gledajući i makar jednu od tih noći zavijajući na mesec teško da će uživati u ovom KUPEK-u koji je sav satkan od mesečevih mena i zavijanja il’ urlikanja na njih. Zasluge za to nosi naš gost. Zovimo ga samo, Dukat. „Look At The Moon“, naziv je četvrtog albuma benda Stray Dogg, albuma koji je napravio otklon od prethodna tri, albuma koji više nije samo melanholija, bajka, već koji je i urlik. Na mesec? Da, i na mesec ali i na nas.
Bajkovitost i melanholija su obojili bend, a promene koje su vidljive u samom pristupu novom albumu, zvuku uslovljene su sazrevanjem Dukata i ekipe, ali i publike Stray Dogga.
„Mogućnost da reč ima ton i boju kao glas kao najsavršeniji instrument je toliko moćna stvar. Vibracije su toliko velike i snažne da može da prevaziđe samu reč. Način na koji se nešto izgovori kaže mnogo više od same reči. Ako je nešto izgovoreno sa ljubavlju to se čuje u boji glasa“, kaže Dukat pred zaključak da je muzika najbožanskija stvar kod ljudi.

A da bi ostvarili taj katarktički potencijal moramo im pristupiti sa dužnom pažnjom, sa pažnjom prema onima koji su nam tu, pred očima, a opet ih ignorišemo – žene bez partnera, dece ili plana, kepeci, terminalno bolesni, prostitutke, tinderaši, homoseksualci, profesori i taksisti. Svi su oni deo naših svakidašnjih života kroz koje su najčešće samo puki prolaznici. Ne skreću pažnju na sebe, ili ako skreću, tu pažnju dobiju od onih kojima su smetnja
Stoga smo u KUPEK-u # 227 ugostili Jasnu Dimitrijević kako bi pojasnili odakle oni u njenim pričama, odakle oni u našim životima i šta sa njima raditi? Kako im pristupiti, kako se ne lišavati emocija iako nam društvo konstantno nameće potrebu za beskompromisnošću, za surovom borbom za preživljavanjem u kojem oni labilniji nemaju svoj prostor. Njihov prostor može biti samo logor. A može biti i književnost. “Fibonačijev niz”, Jasne Dimitrijević to svakako jeste. To nije logor. Naprotiv. Ove priče imaju humanu crtu,