Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma o snazi integriteta, kreativnosti i kritičkog mišljenja sa čuvenim karikaturistom, Predragom Koraksićem Koraksom. Koraks, koji i u desetoj deceniji ažurno prati politička dešavanja i dalje radeći punom parom, govorio je o vrednostima koje je stekao još u detinjstvu, tokom Drugog svetskog rata, o načinima na koje uspeva da neprekidno prati vesti, a da ga to ne preplavi i ne pokosi, kao i o snazi karikature kao forme koja je tu da onima koji su oholi vrati poniznost, a i da one koji nemaju smisla za humor ostavi bez teksta.

Najpoznatija srpska karatistkinja, svetska i evropska vicešampionka, ali i pravnica, pijanistkinja, pesnikinja, Tanja Petrović, majka dvoje dece Tare i Mateje, duže od 20 godina priprema za život i svet, svoju, i svu decu koja prolaze njenu školu karatea, kroz borilačke veštine, učenje discipline, poštovanja, uz neizmerno negovanje ljubavi prema sportu.

Svet virtuelnog, mobilni telefoni, igrice, internet, zatvaraju decu u četiri zida i odvlače ih od parka, igrališta, fizičkih aktivnosti, sporta, a posledice su deca sa motoričkim problemima, nedostatkom samopouzdanja, prijatelja, volje za životom, priča naša gošća. Osim sportista koji moraju biti i pedagozi, ako treniraju decu, roditelji su najvažnija karika, jer oni svojim modelom pokazuju, uče dete da voli sport, da izađe napolje, da se druži, takmiči, postiže uspehe.

„Moja Tara imala je šest meseci kada sam je na leđima nosila na proteste tokom bombardovanja, a na rancu bila nalepljena meta. Učila sam ih borbenom duhu od prvog dana života, ali i avanturi, sportu, pokretu. Svuda su išli sa mnom i gledali kako ja to radim, pratili su me. Karate je sastavni deo njihovog života, zbog čega sam presrećna“, priča Tanja.

Decu ne treba forsirati na sport, ali ona će sama razviti volju, ako su naučena da tako žive od malih nogu, ako su ih vozili na bicikli, izvodili napolje, sa njima trčali, plivali, skakali u vodu, peli se na drvo.

„Meni je mobilni telefon zamena za život, rekao mi je dečak na našem kampu, dok je učestvovao u trci koju smo organizovali. Pitala sam ga kako mu je, da li mu se sviđaju aktivnosti i da li je pomislio na telefon, i to je odgovorio“, kaže Tanja.

Deca u današnje vreme su u daleko težem položaju nego što smo bili mi, smatra ona. Oni su nesigurni, uplašeni, roditelji na njih projektuju svoje strahove, misli, osećaje, ne puštaju ih, ne daju im slobodu, pa čak su i dečja igrališta opasana ogradom, a na tlu je mekana podloga, da se ne povrede.

„Treba da nauče da se povrede, pa da izbegnu udarac, da osete sve, da istražuju, da su lakomisleni, slobodni, jer deca su, detinjstvo je vreme za to. To pruža park, ulica. Nekad smo svi hteli prvo da budemo šampioni ulice u nekom sportu, a onda se probudi i želja za postoljem na Olimpijadi i prvenstvima“, naglašava Tanja.

Ona objašnjava kako deci približiti sport i privoleti ih da treniraju, a i kako treneri uspevaju da dopru do današnje dece.

Upozorava na posledice preteranog korišćenja mobilnih telefona kod dece i zamene parka sa četiri zida. Opisuje takođe razliku između načina života dece danas i pre 20, 30 godina.

Tanja nas uči osnovnim načelima sporta i života, koje polaznici njene škole svakodnevno ponavljaju, a kojima je naučila i svoju decu.

Ona objašnjava i zašto je u sportu važna uloga roditelja, a i kako je sama uspela u ulozi majke.

Deca koja su prošla sportsko udruženje „Nippon“ i njihove kampove, treninge karatea, naučila su mnogo od Tanje, mnogi su bili sa njom u školskom uzrastu, a danas joj dovode svoju decu. Dok ih je učila borbi, samopoštovanju, disciplini, priznaje da je i ona od njih naučila najvažniju osobinu ratnika, borca. Naučili su je – strpljenju.