Pred vama je nova epizoda podcasta Snaga uma, o snazi odupiranja iskorenjavanju korupcije i mafije, ali i o snazi podilaženja onima koji su na poziciji moći u jednom društvu. Kažu da se istorija ponavlja dva puta, prvi put dođe kao tragedija, a drugi put kao farsa. Advokat Božo Prelević napravio je analizu raspadanja našeg pravosudnog sistema tokom proteklih četrdeset godina, s osvrtom na to kako se naš pravosudni i državni sistem menjao, a i kako se nije menjao kad je trebalo, da bismo došli do stanja u kom malo-malo pa čujemo da živimo u državi koja nema institucije.
Šta je bilo nedopustivo, a na šta se „gledalo kroz prste“, krajem osamdesetih, kad je Prelević postao sudija? Kako su izgledali pritisci na pravosuđe tokom devedesetih, do tačke u kojoj je i on sam razrešen kao sudija, u kojoj su postojale „liste za odstrel političkih neistomišljenika“, na kojoj tvrdi da se i sam nalazio? Najzad, zašto je došlo do toga da se lustracija nije dogodila početkom dvehiljaditih, kad je bio koministar unutrašnjih poslova u prelaznoj Vladi, i kako su sve te stvari uticale na formiranje današnjeg sistema u kom živimo?
Pred vama je razgovor o genezi saradnje između države i mafije, ali i između urušavanja sistema vrednosti i svih nas koji kao građani to decenijama posmatramo.

Za mlade koji nisu na budžetu i u studentskim domovima nema nikakvih olakšica za studiranje. Rezultat će biti pad obrazovanja.

Treba imati razumevanje za fakultete koji žele da povećaju kvalitet nastave, ali ne preko povećanja školarina i džepa studenata i roditelja.

Čeka se izmena zakona o mladima koji bi konkretizovao strategiju za mlade. Potrebno je doneti i zakon o volontiranju i zakon o radnoj praksi. Danas je praksa neplaćena i mladi se time zloupotrebljavaju.

Mladi nemaju poverenje u studentske organizacije, samo njih 10 posto učestvuje u odlučivanju i izlasku na izbore na fakultetima. Ta praksa preslikava se i na učešće u društvenim aktivnostima.

Gošća: Maša Vračar, Krovna organizacija mladih u Srbiji

„O usvajanju deteta ne treba previše razmišljati“, kaže u novoj Mamazjaniji čuveni srpski glumac, reditelj i producent Goran Šušljik, koji se u novoj epizodi našeg podkasta osvrće na period od pre 15, ali i 12 godina, kada je sa suprugom Irinom usvojio Đorđa, a potom i Dušana.

Kako izgleda procedura usvajanja dece u Srbiji, Goran nam je detaljno objasnio kroz prednosti sistema, ali i mane naših građana, kod kojih su i dalje „žive“ predrasude prema roditeljima i njihovoj deci, koja nisu biološka, a posebno ako su drugačije boje kože.

U priči o svojoj, kako naglašava, savim uobičajenoj, normalnoj porodici, Goran se osvrnuo na ljude koji bi želeli da usvoje decu, ali se plaše, jer žive u maloj sredini, ali i na one koji su pokušali da usvoje, ali nisu mogli da izdrže, pa su deca vraćena u hraniteljske porodice. Smatra da treba imati razumevanja i za takve parove, jer mnogima ova odluka ne pada lako. Svakako nikada neće zaboraviti osećaj kada su Đorđe, a gotovo tri godine kasnije i Dušan, ušli u njihov stan, iako su se potpuno različito ponašali, što je slučaj i danas, jer iako su rođena braća, „dva su sveta“.

Goran nam otkriva zašto su i kako Irina i on odlučili da usvoje decu, ali i kako izgleda procedura usvajanja deteta u Srbiji. Opisuje i zašto je lakše usvojiti dete kad živiš u velikom gradu.

Seća se kako su podneli saznanje da Dušan ima oštećenje sluha i kako su izgledale vežbe i kontinuirani odlasci kod terapeuta.

Goran nam je opisao i kako Irina i on vaspitavaju sinove i zašto smatra da im daju previše slobode. Objasnio nam je i zašto u Srbiji ima gotovo duplo manje dece koja čekaju na usvojenje nego parova koji usvajaju.

Usled bliskosti, zajedničkog života, odrastanja dece, i najveće avanture koju su doživeli, Goran i Irina odavno su zaboravili da su Đorđe i Dušan usvojeni. Na to ih, kaže naš gost, podsete kada ih pitaju o usvojenju, dok ova skladna porodica funkcioniše kao i svaka druga, a u odnosu na pojedine „biološke“, sigurno i daleko bolje.