Nova epizoda podcasta Snaga uma donosi podsećanje na budućnost svakog od nas, razgovor o starenju i starosti sa genijalnom divom srpskog glumišta, Brankom Petrić!

Inspirisana ulogom „bake Lu“ iz pozorišnog komada Erika Emanuela Šmita „Da krenemo ispočetka“, Branka Petrić je govorila o životnim lekcijama koje donosi starost, kao životno doba o kom često govorimo u negativnom smislu iako je ono uspeh: „Starost znači da smo imali dovoljno sreće i dovoljno pameti da preživimo mladost“.

Kako je objasnila, mnogo je o odnosu prema životu, a i starenju naučila od svoje bake, koja je u osamdesetim godinama morala da počne svoj život ispočetka, kao i od mame, koja nije dozvolila da klonu duhom kad je njihov otac poslat u zarobljeništvo.

Ovom prilikom Branka je govorila o svim onim stvarima koje u mlađim i zrelim godinama zanemarujemo, a koje pokažu važnost kasnije u životu, o važnosti igre, o „čuvanju života kao da je prelepi dvorac“; ali i značaju sticanja novih prijateljstava, jer starost znači i život sa uspomenama na važne ljude koji više nisu sa nama.

Pred vama je topla i mudra priča žene koja je mlada i u devetoj deceniji života, zato što je sačuvala radoznalost, sposobnost igre i zato što, kako sama kaže, i dalje ima mnogo želja, a želje su važne.

Na meniju nove ŠBB KBB podkast epizode nedeljom sledi „Masterklas o maštanju i radionica za kako sačuvati zdrav razUM“. Vodič nam je Viktor Kiš, umetnik, skulptor koji radi sa gvožđem i paperjem, kreativac koji je pokrenuo Ciglanu i „Festival 9“, haiku majstor i sanjar.

Laganim korakom kroz november približavamo se finalu serijala ŠBB KBB podkasta.
Pred nama je prava delicija – razgovor sa buntovnikom i umetnikom koji kida.
Čovekom koji od gvožđa stvara i leptire.
Sa VIktorom razgovoram otvoreno na njegovom igralištu u Ciglani.
Pričamo o „weltschmerz“-u, o svesti i savesti, o tome kako izaći na kraj sa ovim naopakim društvom koji se teško odlučuje na promene i drugačije pristupe.
Ko može da bude srećan danas u ovakvom svetu koji je brutalan i bolan.
„Svet je prelep jer je grozan“ – jedan je od haikua koji nam je Kiš ponudio.
Ovo izdanje serijala „Šta bi bilo – kada bi bilo“ nudi vam umetnika kao javnog sanjara u krupnom kadru koji se drži one čuvene indijanske izreke – „Ako ideš tuđim stopama nećeš ostaviti sopstveni trag“.
Novu epizodu poslužujemo premijerno – nedeljom.
Dobrodošli sanjari!
Slušamo se i gledamo na sajtu Nova.rs i YouTube kanalu Nova S.
Dobra priča sledi.

O izazovima sa prvim detetom, ćerkicom Sofijom, koja je uvela u sasvim novi svet, u novoj Mamazjaniji priča naša proslavljena košarkašica Nataša Kovačević Stojaković, koja je 2013. doživela tešku saobraćajnu nesreću i tada prestala profesionalno da se bavi sportom, iako nikada nije prekinula svoje veze sa košarkom, a danas je deo tima Košarkaškog saveza Srbije i vodi Fondaciju „Nataša Kovačević“, ali je pre svega – mama jedne Sofije.

Kada je pre 10 godina preživela tešku saobraćajnu nesreću, razmišljala je samo o košarci i kako nikada više neće izaći na teren, ali, pogrešila je, jer kako navodi, ipak je odigrala još jednu sezonu. Tada nije mislila o majčinstvu, deci, porodici, ali je svu svoju snagu usmerila na to da ostane vedra, nasmejana i spremna za neke drugačije pobede. Najveća od svih stigla je krajem prošle godine, kada je rodila voljenu Sofiju.

U našem podkastu Nataša priča kako će Sofiji objasniti protezu koju nosi, ali i o tome koliko joj nedostaje košarka. Objašnjava kako nadoknađuje nedostatak sna, sa kojim se bori u noćima kada bebi rastu zubići i muče je grčevi.

Takođe, priča o tome zašto je važno da mama i tata podele obaveze oko bebe, ali i da ne zaborave jedno na drugo.

Mlada mama Nataša, ispričala nam je šta joj je najteže palo, ali i koji su to najlepši trenuci u životu sa bebom, koja je i nju i supruga Vuka, uvela u jedan potpuno novi svet. Nataša, koju znamo kao velikog borca i ženu koja, ni u najmučnijim momentima ne skida osmeh sa lica, priča o tome kako je ćerka Sofija podsetila koliko je važno radovati se sitnicama i da sva deca uče roditelje da zastanu, i obrate pažnju na „male“ stvari, koje brzo prođu, a mnogo nam znače.